Konkurs je otvoren – traže se budući Orlovi! Fudbalski savez Srbije više ne želi da stvari prepušta slučaju, kada su pojedini igrači koji nisu rođeni u našoj zemlji, ili u pelenama otišli van nje, kasnije nekako postajali naši reprezentativci. Trebalo je ko zna koliko poziva, tajnih sastanaka, pregovora, moljenja, ubeđivanja, pozivanja na rodnu grudu, majku Srbiju…
To je uspelo u slučaju Zdravka Kuzmanovića i Nevena Subotića, kome je imalo šta da se ponudi – rad sa proslavljenim trenerom Radomirom Antićem, saigračima poput Nemanje Vidića (Mančester junajted), Branislava Ivanovića (Čelsi), Dejana Stankovića (Inter) i borba za realan plasman na SP i EP – ali u poslednje vreme nije imalo posebno šta što bi zagolicalo maštu npr Stefanu Bajčetiću (Liverpul) i Aleksandru Pavloviću (Bajern Minhen).
Poslednji uspeh diplomatije je Lazar Samardžić. Vezista Udinezea je imao opciju da igra i za reprezentaciju Nemačke, ali se odlučio za Srbiju.
FSS je detektovao problem. Mora se reagovati ranije, pronaći potencijalne reprezentativce dok su još u omladinskim pogonima evropskih klubova, jer posle je kasno. Čim uđu u prvi tim gotovo je sa Srbijom. Selektor Orlova Veljko Paunović bio je direktan i poručio da je Hrvatska u tom pogledu radila mnogo bolje taj posao.
Zato je našim reprezentativcima dat zadatak – da osmotre u sopstvenim klubovima, da li u omladinskom pogonu ima neki naš koji obećava. Koji ima potencijal i koji u budućnosti može da bude pun pogodak. Da se reaguje što pre i obezbedi da igra za Srbiju.
FSS je još ranije počeo da radi u tom pravcu, dolazak Luisa Zečevića Džona (Arsenal) i Edvarda Ibrovića Flečera (Mančester junajted) među Orliće je to i dokazao, nedavno i Tadija Samardžić, rođeni brat Lazara Samardžića, ali ima još takvih rasutih po svetu.
Paunović je najpre krenuo iz sopstvenog dvorišta, prisustvovao je velikom broju utakmica Superlige, gde je želeo na licu mesta da se uveri da li u Srbiji ima neko ko može da pomogne. Čak se razmišljalo i o strancu. Globalizacija u sportu je sveprisutna i normalna pojava, ali Srbija za sad odoleva.
Možda prvi stranac koji bi mogao da se približi gnezdu Orlova daje se levom beku Vojvodine Lukasu Barosu.
Sada je više nego jasno i kakav profil se traži – eksplozivni bekovi i krila! Problem sa bekovima je apostrofirao i prethodni selektor Dragan Stojković, Piksi je zbog toga najviše i igrao sa trojicom štopera, svaki put kada je probao sa bekovima to mu se obilo o glavu, jednostavno smo kuburili sa igračima na toj poziciji. Problem u najavi su i krila, pre svega zbog godina. Filip Kostić ima 33, Mijat Gaćinović 31, Andrija Živković 29, Veljko Birmančević 28… Veliko je pitanje da li će za dve, tri godine moći da odgovore zadacima, a njihovi naslednici se ne naziru.
Zato su FSS krenuli u spasonosnu misiju potrage za budućim srpskim sinovima!
(Espreso, pripremio G.B.)
