Rođen sam u decembru 1998. godine i do današnjeg dana, oduvek sam bio kao što i treba da budem navijač fudbalska reprezentacije Srbije.
I ruku na srce, nisam doživeo, odnosno možda i ne pamtim neke velike pobede našeg nacionalnog tima, ali opet isto tako, nije da ih nije bilo…
Prvo veliko sećanje je odlazak na stadion „Rajko Mitić“ tog čuvenog 9.9.2009. godine u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2010. godine u Južnoj Africi.
Nije to bio trijumf, već remi 1:1 sa tada prejakom Francuskom, aktuelnim vicešampionom Mundijala 2006. godine u Nemačkoj.
Pamti se posle toga rušenje Rumunije u Beogradu od 5:0 pod komandom Radomira Antića i obezbeđena karta za put u spomenutu Južnu Afriku.
Naravno, kada govorimo o tom Mundijalu, osmeh na lice izmamilo je rušenje Nemačke, Lanetov „skok u kanal,“ i Stojketova odbrana penala Podolskom.
To je bila 2010. godine i mislim da sam 11 godina čekao na neko ogromno slavlje, a to je muk u Lisabonu i direktan plasman u Katar, opet Svetsko…
Izgleda da je našim reprezentativcima suđeno da obraduju naciju kada treba da se ode na planetarnu smotru i zato se pitam – a šta ako uspemo?
Okej, izabranici novog selektora Veljka Paunovića gostuju Engleskoj u četvrtak od 20.45 na Vembliju u prvoj od dve najvažnije utakmice za baraž za Mundijal.
Istoj tog Engleskoj koja je aktuelni dvostruki viceprvak Evrope, ima svih šest pobeda u K grupi kvalifikacija i gol razliku 18:0.
Istoj toj Engleskoj koja je slavila 5:0 u prethodnom odmeravanju snaga na rasprodatom stadionu „Rajko Mitić…“ Ali opet – a šta ako uspemo?
Mi, (iako sam uvek to mrzeo jer ne igramo mi i ja, već reprezentacija), na Ostrvo idemo kao „laka meta,“ glineni golubovi, ali – a šta ako uspemo?
Kada sam pričao o radostima koje mi je dala reprezentacija, jedna od njih je bila i ona čuvena generacija omladinaca do 20 godina na Novom Zelandu.
Pre 10 godina postali su prvaci sveta, odigrali kolo na brazilsku sambu i pobedili i vratili se kao nacionalni heroji… A selektor je bio, ko?
Pa on, neko koga smo čekali eto bukvalno tih 10 godina, naš Paun, što bi neki rekli – čovek iz naroda, gospodin Veljko Paunović.
Ja gospodinu Veljku Paunoviću verujem 100 odsto i šta god da kaže, znam da to priča iz srca i sa najvećom emocijom jer je ovu priliku čekao i dočekao.
Mnogi ne vole, nekada i ja to ne volim da slušam, ali ova zemlja je kroz istoriju preživela i pobedila mnogo velike protivnike u mnogim ratovima…
I sada je vreme da se duh tih boraca preseli u tela naših momaka i da na terenu izgledamo kao da nam je to svima poslednji meč u karijeri…
Njima fudbalski, nama novinarima poslednji koji pišemo, ali da se svi na kraju bez obzira na rezultat pogledamo u oči i kažemo – svaka čast ljudi.…
Vembli i Engleska su kolevka fudbala, ali, a šta ako uspemo da podrmamo tu kolevku i za trenutak vratimo nadimak „evropski Brazilci…“
Momci, niste najbolji i najtalentovaniji, ali srećno jer „nije bitna sila koja te napada, već svetinja koju braniš…“ Živela Srbija! A šta ako uspemo?
(Espreso/Veljko Petrović)
